Депресивност деце и младих у дигиталној ери
Скоро свакодневно се може у медијима чути информација о неком догађају који указује да све већи број деце и младих испољава различите потешкоће на плану менталног здравља. Неретко сведочимо трагичним исходима који остављају без одговара питања о томе да ли се могао спречити најгори сценарио и да ли постоји начин да се млади животи сачувају. Посебно су рањива деца која не само да су све чешће жртве виртуелног насиља, већ и страдају услед прихватања ризичних изазова на друштвеним мрежама попут тик-тока.
У циљу информисања и развијања осетљивости јавности, родитеља, наставног кадра и самих младих – покрећу се различите иницијативе које имају за циљ да се отворено говори о менталним тешкоћама младих, посебно о депресивности. Узимајући у обзир савремено дигитално доба, од значаја је да се препознају фактори повезани са прекомерном употребом интернета који могу директно или индиректно да утичу на појаву депресивности код млађих генерација.
Пасивност – Деца и млади значајан део слободног времена проводе уз дигиталне технологије, науштрб времена које би могли провести на активан начин – бавећи се спортом, у шетњи, у активностима на отвореном, у кућним пословима, упражњавајући различите хобије. Један од доминантних фактора који води у депресивност и одржава је у дужем периоду управо је физичка инертност и пасивност. Препоруке психотерапеута у циљу решавања проблема потиштености, нерасположења, мањка воље обавезно укључују увођење физичке активације у свакодневни распоред.
Мањак повезаности са другима „лицем у лице“ –
Контакт са вршњацима, чак и и члановима породице и сродницима често се одвија посредно, преко дигиталних уређаја. Уназад три године, услед ситуације коју је наметала пандемија корона вируса, у дужем периоду се примењивао модел „онлајн“ наставе што је за последицу имало да је непосредни контакт са вршњацима и наставницима сведен на минимум. Млади су често изјављивали да им овакав вид наставе, и поред тога што је имао одређених предности, није одговарао с обзиром да су остали без социјалне и емотивне подршке коју обезбеђује припадност групи и колективу.
Иза екрана телефона и одвијања интеракције са другима путем друштвених мрежа често се налазе усамљене особе које нису суштински повезане са својим окружењем. Одсуство контакта „лицем у лице“ онемогућује да се сагледа стварно психофизичко стање саговорника и евентуално препозна потреба за подршком и утехом. Интегрисаност у вршњачком и социјалном окружењу, као и блиски пријатељски односи унутар којих се може остварити поверљива комуникација, предуслов су уредног менталног здравља појединца.
Неповољни услови за развијање позитивне слике о себи – У периоду адолесценције важан развојни задатак за младу особу јесте да у слику у себи унесе реалну процену властитих врлина, мана, личних снага и слабости. Крхки идентитет несигурног адолесцента се лако урушава у околностима непрекидног суочавања са идеализованим представама успеха, физичке лепоте, умешности познатих или непознатих вршњака који се могу видети на њиховим профилима на различитим друштвеним мрежама. Чак и одрасли, зрели појединци лако упадну у замку преиспитивања сопственог живота заслепљени идеализованим „цртицама из живота“ познаника овековеченим на Инстаграму или Фејсбуку. У околностима у којима је виртуелни идентитет општеприхваћен као значајан део укупног идентитета појединца, мањак умешности у позитивној презентацији себе у виртуелном свету неминовно доводи до несигурности и ниског самопоуздања који могу даље водити у депресивност .
Одсуство креативности и потребе за стварањем – Тражење стимулације у спољашњем окружењу „сад и одмах“ од младих особа ствара превасходно конзументе културних и других садржаја чиме се умањује склоност да се кроз процес властитог стварања постигне осећај задовољства. Бројни сати проведени на интернету у претраживању разноразних садржаја доводе до смањења капацитета за дубоку пажњу услед чега долази до губитка интересовања и мотивације за активности које захтевају посвећеност, време и истрајност. Активности у којима се може исказати креативност и задовољити потреба за стварањем могу да обезбеде доживљај смисла, сврхе и личне испуњености, а што дугорочно гледано може унапредити ментално здравље.
Антихероји виртуелног света – Ново технолошко доба је донело и нове узоре за бројне генерације младих. Осим бројних примера успешних младих особа из света спорта и уметности, као и креативних појединаца који своје раскошне таленте презентују у онлајн сфери, неретко се као својеврсни „антихероји“ наметну појединци који промовишу понашање, вредности и идеје који се могу негативно одразити на њихове „пратиоце“. Некритичко прихватање морално дискутабилних ставова и облика понашања може се значајно одразити на психосоцијални развој младе особе и у крајњем исходу довести и до проблема са законом. Подстицање деце и младих да развијају критички однос у односу на садржаје који се презентују у дигиталним медијима, предуслов је очувања просоцијалног система вредности и спречавања друштвено неприхватљивих облика понашања који појединца могу водити на друштвену маргину и самим тим негативно утицати на ментално здравље.
Родитељи као модел понашања и родитељски „фабинг“ („phubbing“) – Родитељи и друге одрасле собе које одгајају децу – често и сами „опијени“ дигиталним технологијама до нивоа опсесивности – представљају модел понашања за децу и младе. Како и сами не могу да одоле чарима интернета, склони су да према деци буду попустљиви и да прекомерни боравак деце уз паметне телефоне и компјутере „нормализују“ као неминовност савременог доба. У чланку часописа „Daily mail“ из јануара 2020.год. описано је истраживање спроведено у Кини на ученицима узраста 13 до 18 година којим је потврђена теза да деца која имају родитеље „опседнуте“ телефонима, који су склони да у присуству деце буду усмерени на телефон игноришући потребе детета, у већој мери испољавају симптоме депресије у односу на децу чији родитељи су им посвећивали неподељену пажњу. Користећи појмове „phone“ (телефон) и „snubbing“ (игнорисање, одбијање, одбацивање, занемаривање) скована је сложеница „phubbing“ (са изговором „фабинг“ у српском језику) која описује понашање игнорисања других, присутних појединаца и фокусирање на садржаје на мобилном телефону. Овакво понашање родитеља у присуству деце доводи код деце до доживљаја да су искључени и одбачени из интеракције са родитељем. Учесници у истраживању наводили су као типичне примере родитељског фабинга склоност родитеља да редовно проверавају телефон током трајања оброка, као и настојање да констатно имају екран телефона „на оку“ ради праћења обавештења која им пристижу. Друго истраживање, такође спроведено у Кини, потврђује да родитељи опседнути технологијом који се у присуству деце фокусирају на своје телефоне и сами одгајају децу која ће врло вероватно развити зависност у односу на своје технолошке „играчке“. Осим што деца копирају понашање родитеља, могуће објашњене ове везе се састоји и у томе да се деца, која су мање повезана са родитељима због родитељске склоности да их игноришу, окрећу друштвеним мрежама да би задовољили своје потребе.
Превенција депресивности код деце и младих задатак је, како родитеља и шире породице, тако и школе, медија, инстутуција у локалној заједници које пружају здравствене и социјалне услуге породици, те система у целини. Усмеравање деце на активно провођење слободног времена, укључивање у породичне активности, подстицање на развијање социјалне подршке унутар вршњачке групе, заинтересовано бављење потребама деце за припадањем и повезаношћу, подржавање позитивног идентитета, отворен дијалог за младима о табу темама својственим нашем друштву (менталне потешкоће, сексуалност, суицид) – све су начини како се може пружити подршка деци и младима током њиховог развоја и сазревања.
Текст: Гордана Јованчевић. дипл. психолог, члан пројектног тима у реализацији пројекта ЦК Стара Пазова “Одабери мудро, одмери паметно”.
